Piše: Valentina
Pre nekoliko godina sam pročitala jedan interesantan tekst u „Zborniku filozofskog fakulteta“ iz Niša koji se bavio kulturnim i etničkim odnosima na Balkanu.
U jednom od tekstova prikazane su tabele detaljnog istraživanja – statističkog i kulturološko-istorijskog, ako ga tako možemo nazvati.
Ta anketa je prikazala odnos i razvoj etničkih identiteta Balkana.
Cela analiza ima pozitivan zaključak, jer
„ohrabruje činjenica da većina naših ispitanika (60%) u sve tri zemlje na Balkanu, izjavljuje da su narodi Balkana sličniji međusobno, u odnosu na druge narode Evrope.“
Ovde se misli na Bugarsku, Makedoniju i Srbiju. Uverenost u to je najprisutnija u Makedoniji (66%), dok je u Bugarskoj i Srbiji ona ispoljena sa 57,3 odnosno 55% ispitanika.
Anketa je pratila odgovore na pitanje stanovnika Srbije, Makedonije i Bugarske: “Da li među balkanskim narodima ima više sličnosti nego između balkanskih i drugih evropskih naroda?“
Istraživanje međusobnih odnosa naroda koji žive na prostoru Balkanskog poluostrva nužno je uslovljeno proučavanjem njihovih kulturnih, etničkih i regionalnih identiteta. Svi procesi kulturne dinamike u prošlosti, pa i danas (difuzija, asimilacija, adopcija, kulturna selekcija) ne mogu se razumeti i objasniti bez uvažavanja činjenica društvenog i kulturnog života.
Tako, recimo, kulturni identitet, kao obrazac zajedničkih iskustava, mišljenja, jezika, verovanja i vrednosti, može biti definisan u nacionalnom, regionalnom ili lokalnom kontekstu.
Na prostoru Balkana tada govorimo o Srbima, Bugarima, Albancima, Hrvatima, Grcima, Turcima, Rumunima. Zaključak studije je poznata hipoteza „Etnicitet je zasnovan na osećanju pripadnosti etničkoj skupini (rodu, plemenu, narodu, naciji) koja se doživljava kao osnova ličnog identiteta i društvene integrisanosti (kulturne, jezičke, religijske, regionalne, lokalne)“.
Razvoj bugarskog društva
Bugarska je bila veliko carstvo od 9. do 14. veka. Osmanlije su ih osvojle 1396, pa su Bugari proveli narednih 500 godina pokušavajući da se oslobode muslimanskih osvajača i vrate svoju nezavisnost.
Bugarska ima bliske istorijske, kulturne, jezičke i verske veze s Rusijom i uvek je bila jedan od glavnih zastupnika ruskog slavenofilstva i panslavizma, a i činjenica je da je Rusija uvek nastojala pomoći Bugarima protiv Turaka. Uz rusku pomoć, Bugarska je 1878. postala autonomna oblast- kneževina u okviru Osmanskog carstva, a potpunu nezavisnost dobila 1908. godine.
S propašću starih carstava sa više nacija i naroda i pojavom novih nacionalističkih struja, velika se nada polagala u seljačku klasu Istočne Europe. Pisci kao što su Lav Tolstoj i Rajner Maria Rilke pisali su na romantičan način o seljaštvu kao „o narodnim plemićima sa urođenim demokratskim i altruističnim duhom.“
Vreme je potvrdilo da se seljaci nisu razlikovali od bilo koje druge grupacije ili sloja ljudi.
Bugarsko selo 19. veka. Kratak osvrt.
Krajem 19. veka seljaci su proizvodili hranu samo za svoje porodice, nije bilo velikih zemljoradničkih zajednica, bilo je teško vreme za selo i rad na zemlji.
U dosta osiromašenom bugarskom selu, radilo se zastarelim metodama, nije bilo kredita i zajmova, a porezi na imanja stalno su rasli. Sela su se otuđivala, gradovi su preuzimali primat. Stanovništvo gradova je činilo petinu ukupnog stanovništva, urbanizacija je bila posledica birokratskog aparata, naročito u Sofiji.
Prestonica je sa 20.000 stanovnika koliko je imala 1880. bila manja od Plovdiva, ali je proglašena prestonicom jer je bliža Makedoniji i zato što se nalazila na raskršću značajnih puteva.
Broj njenih stanovnika se povećao do 1905. na 83.000, a male, u turskom stilu izgrađene kuće i krivudave uličice ustupile mesto rešetkasto raspoređenim zapadnjačkim upravnim i stambenim zgradama. Rast gradova se mogao pripisati razvoju industrije pa su četvrtinu zaposlenih krajem 19. veka činili državni službenici.
Pored mlinova, pogona za preradu duvana, pivara i destilerija bilo je tekstilnih i kožarskih radionica, baseni uglja, železnica. Izvoz Bugarske je bio zasnovan na poljoprivredi, a najveći kupci bili su Osmansko carstvo, Francuska, Austorugarska. Uprkos činjenici da je 1881. uspostavljena zasebna moneta – lev, osmanski i ruski novac bili su u opticaju sve do kraja 19. veka.
Mala skica kafanskog života običnog seljaka u Bugarskoj pred kraj 19. veka
Etnolog i antropolog Petko Hristov u tekstu „Krčma u bugarskom selu- Kuća đavola ili društvena institucija“ piše o seoskoj kafani u tradiciji i običajima Bugara. Tekst počinje jednim leksičkim određenjem reči „krčma„, pa je tako citiran Najden Gerov, tj. definicija reči u njegovom Rečniku bugarskog jezika iz 1897.godine.
Kръчма, механа, хан se definiše kao:
Baj Ganjo
„1. Dućan gde se prodaje vino i rakija,
2. Čašćavanje kada se zaključi kakva pogodba,
3. Kada se čašćava družina koja učestvuje u obredu onome ko ispije poslednju čašu iz suda, odakle sipaju, govore: njegova je krčma tj. njemu se pada da daje.“
(podatak iz 1897.) Kad smo već kod rečnika i definicija, spomenimo i sličnu po obliku, poljsku reč: karczma ili kaczma u značenju gostionica, han.
Danas pored ove reči postoje i još par zanimljivih u poljskom jeziku: gospoda (gospoda ludowa), harenda, goscinc.
Kafane u Beogradu, sa druge strane uopšte se nisu razlikovale od bugarskih i sofijskih kafana.
