Bugarski jezik spada u grupu slovenskih jezika. Bugari su sa hrišćanstvom primili staroslovenski kao književni jezik koji se kasnije razvijao kao srednjobugarski (bugarska redakcija), da bi u doba nacionalnog preporoda (XVIII do XIX vek) formirao savremeni bugarski jezik na narodnoj osnovici (istočno bugarski govori).
Glavne karakteristike fonetike su:
– čuvanje vokala ъ „veliko jer“ u jakom položaju (сън, тъма)
– reflektovanje nazala zadnjeg reda ж u ъ (ръка, път, мъж)
Malo jer Ь daje e (венец, ловец)
Staroslovenski vokal jat daje dva refleksa: e u zapadnim govorima i я (ja) u istočnim govorima.
Čuva se glas л na kraju reči i sloga. Pismo je ćirilično, a pravopis praktično etimološki. Reforma jezika je završena nakon II svetskoj rata.
Vokali se u saveremenom jeziku kada nisu pod akcentom blago redukuju, a, e i o izgovaraju u pravcu i i u. Ispred vokala e i i suglasnici se blago palatalizuju.
Akcenat je espiratoran i pokretan.
Morfološke osobine su: deklinacija je uprošćena, a padeži se izkazuju uz pomoć predloga (analitizam), naručito kod imenica. U pogledu ličnih zamenica čuvaju se padeži. Poređenje prideva je takođe analitično.
Članovanje (post pozitivan član) je bitna karakteristika bugarskog jezika. Član ide uz imenice, prideve, pridevske zamenice i brojeve i označava njihovu određenost u iskazu.
Svojom analitičnom strukturom bugarski se razlikuje od većine slovenskih jezika u sledećem:
– Izgubljena je kategorija infinitiva
– veoma je razvijena konjugacija
– indirektiv je takođe razvijen
– kao i oblik aktivnog particip što se u principu odražava na sintaksički sklop, te na tvorbu sintagmi.
Zbog analitičnosti jezika predlozi imaju veoma aktivnu ulogu. U svakodnenog usmenoj, ali i pisanoj jezičkoj komunikaciji aorist je najfrekventnije vreme. Interpunkcija u složenoj rečenici je gramatičkog tipa. Leksika je u većem delu slovenska, slična srpskom, ali neke reči su dobile novo značenje. Itekao koristan tekst na ovu temu dat je ovde: http://bugarskainfo.com/kultura/nekoliko-cinjenica-o-bugarskom-jeziku/.
