Bugarsko kebapče

Mala skica kafanskog života u Bugarskoj pred kraj 19. veka

Piše: Valentina

Pre nekoliko godina sam pročitala jedan interesantan tekst u „Zborniku filozofskog fakulteta“ iz Niša koji se bavio kulturnim i etničkim odnosima na Balkanu.

U jednom od tekstova prikazane su tabele detaljnog istraživanja – statističkog i kulturološko-istorijskog, ako ga tako možemo nazvati.

Ta anketa je prikazala odnos i razvoj etničkih identiteta Balkana.

Cela analiza ima pozitivan zaključak, jer

„ohrabruje činjenica da većina naših ispitanika (60%) u sve tri zemlje na Balkanu, izjavljuje da su narodi Balkana sličniji međusobno, u odnosu na druge narode Evrope.“

Ovde se misli na Bugarsku, Makedoniju i Srbiju. Uverenost u to je najprisutnija u Makedoniji (66%), dok je u Bugarskoj i Srbiji ona ispoljena sa 57,3 odnosno 55% ispitanika.

Anketa je pratila odgovore na pitanje stanovnika Srbije, Makedonije i Bugarske: “Da li među balkanskim narodima ima više sličnosti nego između balkanskih i drugih evropskih naroda?

Istraživanje međusobnih odnosa naroda koji žive na prostoru Balkanskog poluostrva nužno je uslovljeno proučavanjem njihovih kulturnih, etničkih i regionalnih identiteta. Svi procesi kulturne dinamike u prošlosti, pa i danas (difuzija, asimilacija, adopcija, kulturna selekcija) ne mogu se razumeti i objasniti bez uvažavanja činjenica društvenog i kulturnog života.

Tako, recimo, kulturni identitet, kao obrazac zajedničkih iskustava, mišljenja, jezika, verovanja i vrednosti, može biti definisan u nacionalnom, regionalnom ili lokalnom kontekstu.

Na prostoru Balkana tada govorimo o Srbima, Bugarima, Albancima, Hrvatima, Grcima, Turcima, Rumunima. Zaključak studije je poznata hipoteza „Etnicitet je zasnovan na osećanju pripadnosti etničkoj skupini (rodu, plemenu, narodu, naciji) koja se doživljava kao osnova ličnog identiteta i društvene integrisanosti (kulturne, jezičke, religijske, regionalne, lokalne)“.

Razvoj bugarskog društva

Bugarska je bila veliko carstvo od 9. do 14. veka. Osmanlije su ih osvojle 1396, pa su Bugari proveli narednih 500 godina pokušavajući da se oslobode muslimanskih osvajača i vrate svoju nezavisnost.

Bugarska ima bliske istorijske, kulturne, jezičke i verske veze s Rusijom i uvek je bila jedan od glavnih zastupnika ruskog slavenofilstva i panslavizma, a i činjenica je da je Rusija uvek nastojala pomoći Bugarima protiv Turaka. Uz rusku pomoć, Bugarska je 1878. postala autonomna oblast- kneževina u okviru Osmanskog carstva, a potpunu nezavisnost dobila 1908. godine.

S propašću starih carstava sa više nacija i naroda i  pojavom novih nacionalističkih struja, velika se nada polagala u seljačku klasu Istočne Europe. Pisci kao što su Lav Tolstoj i Rajner Maria Rilke pisali su na romantičan način o seljaštvu kao „o narodnim plemićima sa urođenim demokratskim i altruističnim duhom.“

Vreme je potvrdilo da se seljaci nisu razlikovali od bilo koje druge grupacije ili sloja ljudi.

Bugarsko selo 19. veka. Kratak osvrt.

Krajem 19. veka seljaci su proizvodili hranu samo za svoje porodice, nije bilo velikih zemljoradničkih zajednica, bilo je teško vreme za selo i rad na zemlji.

U dosta osiromašenom bugarskom selu, radilo se zastarelim metodama, nije bilo kredita i zajmova, a porezi na imanja stalno su rasli. Sela su se otuđivala, gradovi su preuzimali primat. Stanovništvo gradova je činilo petinu ukupnog stanovništva, urbanizacija je bila posledica birokratskog aparata, naročito u Sofiji.

Prestonica je sa 20.000 stanovnika koliko je imala 1880. bila manja od Plovdiva, ali je proglašena prestonicom jer je bliža Makedoniji i zato što se nalazila na raskršću značajnih puteva.

Broj njenih stanovnika se povećao do 1905. na 83.000, a male, u turskom stilu izgrađene kuće i krivudave uličice ustupile mesto rešetkasto raspoređenim zapadnjačkim upravnim i stambenim zgradama. Rast gradova se mogao pripisati razvoju industrije pa su četvrtinu zaposlenih krajem 19. veka činili državni službenici.

Pored mlinova, pogona za preradu duvana, pivara i destilerija bilo je tekstilnih i kožarskih radionica, baseni uglja, železnica. Izvoz Bugarske je bio zasnovan na poljoprivredi, a najveći kupci bili su Osmansko carstvo, Francuska, Austorugarska. Uprkos činjenici da je 1881. uspostavljena zasebna moneta – lev, osmanski i ruski novac bili su u opticaju sve do kraja 19. veka.

Mala skica kafanskog života običnog seljaka u Bugarskoj pred kraj 19. veka

Etnolog i antropolog Petko Hristov u tekstu „Krčma u bugarskom selu- Kuća đavola ili društvena institucija“ piše o seoskoj kafani u tradiciji i običajima Bugara. Tekst počinje jednim leksičkim određenjem reči „krčma„, pa je tako citiran Najden Gerov, tj. definicija reči u njegovom Rečniku bugarskog jezika iz 1897.godine.

Kръчма, механа, хан se definiše kao:

Baj Ganjo

Baj Ganjo

 

„1. Dućan gde se prodaje vino i rakija,

2. Čašćavanje kada se zaključi kakva pogodba,

3. Kada se čašćava družina koja učestvuje u obredu onome ko ispije poslednju čašu iz suda, odakle sipaju, govore: njegova je krčma tj. njemu se pada da daje.

(podatak iz 1897.) Kad smo već kod rečnika i definicija, spomenimo i sličnu po obliku, poljsku reč: karczma ili kaczma u značenju gostionica, han.

Danas pored ove reči postoje i još par zanimljivih u poljskom jeziku: gospoda (gospoda ludowa), harenda, goscinc.

Kafane u Beogradu, sa druge strane uopšte se nisu razlikovale od bugarskih i sofijskih kafana.

Značenje kafane za seljaka

Od početka 19. veka na Balkanu pored puteva niču hanovi i gostionice, pa je krčma, tj. kafana  nezaobilazni elemenat prostora u bilo kojoj analizi društvenih okolnosti. Bugarski istoričar i književni kritičar Svetozar Igov određuje manastir i kafanu kao „krajnja središta bugarskog života i duhovnosti.

Kod bugarskog seljaka kafana je u tim davnim danima bila nečisto i opasno mesto jer su gostioničari pružali utočište konjokradicama, razbojnicima, pa je on, dakako, zločesti lik, i eto, baš gostioničar u narodnom epu sarađuje s đavolom. Pored ostalog, lošu konotaciju kafana je dobila jer se tu zamislite – opijaju muškarci (ženama je, naravno, zabranjen pristup).

Ta pića su uglavnom bili loše vino i domaća rakija sumnjivog kvaliteta. Dakle, o krčmi se sve do XX veka govorilo kao o Kući đavola. Kako je onda kafana tako važno mesto za bugarskog seljaka i njegovu socijalizaciju?

Ono šta se u kafani u stvari dešavalo, manje više dešava se i danas. Pričalo se radi priče, saznavali novi događaji iz sela i varošica u okolini, zaključivali se poslovi, sedelo se praznikom, a ponajviše je bila mesto za opuštanje i zabavljanje. Jednom rečju, to je bio muški prostor gde je ženi zabranjen ulaz.

Etnografska građa iz kraja 19. veka svedoči o mnogim zaključenim i potpisanim ugovorima; bilo je uvek dogovora i poslova u vezi poljoprivrede, privrede i trgovine; poslovi su se sklapali usmeno, pred svedocima, a ispijala se krčma (jedna oka vina i litar rakije) koju daje prodavac.

Popularni tradacionalni izraz „pili smo krčmu“ kod Bugara znači da je dogovor zaključen.

Postoji sličan izraz i u srpskom jeziku. Tako se krčma pretvorila u jednu instituciju od važnosti poput opštine ili sreskog okružnog centra.

Postoji i anegdota o tome kako se Bugarin koji se nađe u nekoj drugačijoj, različitoj sredini ponaša ako slučajno sretne svog zemljaka.

Do Čikago i nazad

Do Čikago i nazad

Naime, Petkov spominje putopis Aleka Konstantinova „Do Čikaga i nazad“ iz 1894. kada je jedan od aktera sreo poznanika (nekog slovenskog brata sa Balkana) u američkom bifeu, dok je ovaj naravno ćutke sedeo sam i ispijao svoje piće, kao što se i radi u Americi.

Balkanac se nasmejan i raspoložen odmah raspričao i krenuo da časti društvo, prisetio se običaja, svadbi, zapevao neke slavske i obredne pesme svog kraja, a okupljeni Amerikanci ostali zatečeni i iznenađeni takvom egzaltacijom Balkanske naravi.

Posle oslobođenja Bugarske, selo je opet postalo politička tribina, u njoj se agitovalo za određene naše i njihove. I posle 1945. kada su kafane zakonom bile zabranjene od strane socijalističke vlasti, a sve u sa idejom protiv alkoholizma, ustvari se u tom činu krila sloboda govora – nisu se smele jasno, glasno i raznositi razne ideje i pokretačke akcije.

Situacija je ostala takva sve do šezdesetih godina, kada je krenuo veliki razvoj turizma u Bugarskoj. Od tada se gradi svom snagom na objektima ugostiteljstva, grade se restorani, hoteli, kafane sa tradicionalnim jelima, čuvenom šopskom salatom, sa živom muzikom i folklornim ansamblima i igrama u pivnicama na obali Crnog mora.

Ali moderne mehane su samo fragmenat tradicionalne kulture koja je bila centar bugarskog sela u epohi pre II svetskog rata.

9.50 avg. rating (93% score) - 2 votes

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Zaštite radi molimo vas popunite donje polje: *