Retko kada pišem u prvom licu. Ali u trenucima kada su emocije posebno drugačije, a utisci naglašeni, jedino priča u prvom licu ima smisla.

Početak ove priča datira davne ’79 godine, a završena je maglovitog januarskog dana, 10.-tog po redu obećavajuće 2014. godine. Godina 1979.-ta poklapa se sa mojim rođenjem, ali nevezano za to, nosila je jasnu poruku, da će nova generacija svoje odrastanje živeti u državama novih imena, uređenjima čudnih vrednosti sa konstantim pominjanjem reči „kriza“.

Zanimljivo, kako je te davne ’79. godine jednim jakim arhitektonskim signalom viziju neodrživosti sistema poslala svetu Ljudmila Živkov, ćerka bugarskog „Tita“, Todora Živkova.

Kambanite, Sofija

Zamislite ćerku glavnog komuniste koja gradi park koji je među narodom Bugarske poznat kao „Zvona“ ili na bugarskom „Kambanite„. Centralni deo parka je megalomanski toranj sa nekoliko zvona na vrhu oko koga su obavijeni polukružno udubljeni stubovi sa mestom za zvono. Koliko država, toliko stubova i zvona. Наставите са читањем →